O
Zvezdani i neprolaznoj svetlosti
Kada
padne noć, a mi se uspnemo na neki brežuljak, brdo, ili kakvu planinu,
podignemo glavu ka nabesima i tamo vidimo zvezde koje trepere. Te zvezde, tako
kažu bogovi, kada mi mislimo da one trepere, one u stvari razgovaraju među
sobom, osmehuju se, poskakuju i igraju, ogovaraju nas smrtnike i pomalo nam se
podsmevaju. Ponekad i bogove uzmu na zub i tada počne celo nebo da se grohotom
smeje, a bogovi se ljute. Ali kada se uspnete na neko uzvišenje i pažljivo
pogledate ka nebu, u noći, tu negde blizu Meseca, videćete da stoji jedna
zvezda koja sija jače nego sve ostale i treperi brže nego sve ostale. To je
jedna Zvezdana. Ona je satkana od najlepšeg zvezdanog sjaja i mesto joj je u
panteonu među bogovima. No ona po svojoj prirodi ne miruje, leti svemirom i osmehuje
se svima, pa malo zastane, pa zatreperi, pa onda opet jurne i tako obilazi ceo
univerzum. Katkad se spusti kod nas smrtnika, pa se posreći nekome da ga obasja
njena svetlost. Međutim, smrtnici ko smrtnici. Naviknuti na zemaljsku hladnoću,
sumrak i tamu, iznenade se, zbune se, pa se raduju i naposle i dalje ne veruju
šta ih je snašlo. Lepo je njima kada je tu Zvezdana. Pitaju se odakle je ona
sišla, otkuda se pojavila. Čudno im je. Pomišljaju da li sanjaju. Uhvate se u
kolo sa njom pa čavrljaju i sve tako u nedogled. Iznutra ih ispuni neka toplina
i mir, i poželeli bi smrtnici da ti trenuci traju večno. Oni im se tako urežu u sećanje da sve te momente
prepričavaju jedni drugima, a kada su sami trude se da ih ne zaborave. Ali i
kada bi hteli da ih zaborave, Mojre, boginje sudbine, udesiše da je to
nemoguće. Opet, čudni su ti smrtnici, jer kako vreme sa Zvezdanom prolazi, oni
strahuju, boje se nečega. Šapuću među sobom šta će biti kad ona ode, da li će
opet morati da se vrate u tamu. Umesto da uživaju svetlost i
lepotu i smiraj, oni su ogrezli u hladnoći. No bogovi to primete pa se i oni
iščuđavaju šta to smrtnike tera da pobegnu od Zvezdane. Zna čitav panteon kako
je ljudima lepo i divno kada se taj umilni glas pročuje među njima, kada
zabukti plamen u srcima njihovim. Znaju da tada svako ono biće koje je dodirne,
kome se ona osmehne, pored koga prođe, vaskrsne iz tmine i Tartara. Kažu
božanstva da svaki onaj koji sa njom makar i jedno magnovenje provede postaje
kao jedan od njih. Počne da treperi,
da juri, da se smeje, da bude živ. Pričaju smrtnici i to da ništa lepše nisu
osetili i doživeli nego kad bi im Zvezdana doletela u naručje i kada bi je
pogledali u oči i osetili njen dah i miris. E upravo taj dah i miris su onaj
duh života o kojem govori Mojsije u Knjizi Postanja. Pa onda pogled koji te
jednostavno zanjiše, opije, uspava, svoga te obuzme. I ti tako ušuškan i sav u
nekoj blagodati. Oko tebe je vreme stalo, samo osećaš da si živ. Otvoriš oči,
vidiš njene oči, zatvoriš oči, opet vidiš njene oči. Onda ti ona izleti iz
naručja pa počne da se igra sa tobom i da te dodiruje i svakim dodirom ti
zemaljske promrzline izleči. Svaku senku koja je na tvom telu ona obasja, pa ti
na kraju sa lica skine svaku boru i od tebe mrguda, napravi veseljaka. Priča se
po panteonu da kada su Dante i Leopardi pevali o Beatriči i Silviji, da su
pevali o Zvezdani. Znaju nebeske sile i to da najlepši Petrarkin stih beše
sazdan kada mu je ona u misli umetnula seme najdivnije poezije. Celi
trećento i novećento je klicao toj Platonovoj ideji večne lepote. Običan smrtnik je prožet njome kao kakav paganin koji
celoga zivota prinosi žrtve tamo nekom Perunu ili Forseti. Potajno se priznaje
i još jedna istina. Kada je Tortoni napravio najslađi sladoled, to je ona
umešala prste.
Ali smrtnik je čudno stvorenje. Koliko god da čezne za
tom neprolaznom svetlošču, u njemu se taj plamičak tame ponekad toliko razbukta
da sva njegova sreća koja ni u celom univerzumu ne bi stala, odjednom postane
manja od zrna peska. I onda opet on postaje hladan, tmuran, nesrećan. Njegove
ruke popuste, osuše se, u misli mu doleti neko jektičavo beznađe koje počne da
ga razdire iznutra. Ta bradva tame cepa njegovu utrobu nemilosrdno. Smrtnika
obuzme nekakav bespoštedan strah, strahuje on da ne ukalja najlepše biće među
zvezdama, nimfama i anđelima. Misli i razmišlja da svu nesreću treba da ostavi
sebi i da se ona u njemu umnožava i raste. On neguje nesreću. A bogovi onda
šapuću smrtniku da bol njegov nije ništa drugo nego njegova uobrazilja i strah,
njegova slabost koju svaki čovek ima. Slabost jer je sam. Toliko sam da katkad
čuje samo svoje disanje. Nekoliko sekundi pre čuo je disanje Zvezdane, sada
čuje samo svoje. Dah koji ga je napajao životom odjednom se izgubio, nestao je.
Te svetlosti koja ga je očovečila, jednostavno, nestala je. Pognute glave,
smrtnik, sada gleda ka nebu, malo levo, malo desno, pa gore, pa dole, nebili
našao i opet dozvao to biće. Ide on tako sad i luta gradovima i planinama,
livadama, brdima, morima, podiže svaki kamen i pomera svaku travku tražeći onu
neprolaznu svetlost. Leti on po planetama i kometama, galaksijama i drugim
svetovima, pa zastane, pa mu srce zatreperi, ponada se, i kaže: Ček, možda je
tu negde. Pa tako se podigne pa putuje oblacima, pa ode u utrobu zemlje, pa se
zavlači ispod kore drveta i među latice cveća i doziva. Viče u sebi, doziva je
u mislima, viče naglas, doziva je među bogovima. Samo se čuje odjek. Kao
Robespjer pred pogubljenje, gleda i čeka nadu. Robespjer je među gomilom majki
pogubljenih Parižana koje ga kunu i proklinju. Tako i smrtnika kune i proklinje
svaki njegov krik koji je strela pravo u srce, u dušu, u duh. Tako i smrtnik.
Sad je okružen sećanjima, svojim strahovima, pamti on momente koji su ga nežnom
rukom Zvezdane krunisali i dali mu mesto u najlepšem lararijumu i postavili ga
na rajski pijadestal. Sada ga ranjavaju prošla vremena, sada su ona sidro koje
ga vuče na dno Šeola, na mesto tišine i tame. Rana koja je otvorena, koja
krvari i ne zarasta. Rana koja boli. Tako bogovi nadenuše smrtniku drugo ime,
počeše smrtnika da zovu bol. I tako on kao obezglavljeni trup, trza se još uvek,
traži da okusi med i mleko. I peva sada smrtnik svoju himnu, peva je sa tugom i
prezrenjem prema sebi. Jauk odzvanja njegovim bićem. Umesto pesme radosti i ode
nebu, on sada umoran i rastrzan peva: ” Zemlja jesam i u zemlju ću otići”.
