Bila je lijepa...Pokušavao sam da skrenem pogled, da
je ne gledam, ali misli su konstantno bile usmjerene ka njoj. Plava kosa, miris
neponovljiv, lice mekano, tijelo boje karamele. Čujem i njen glas, umiljat i
tih. Smrtnika njena pojava obuzme, smiri ga, odvede tamo negdje u neko rajsko
naselje. Navikneš se, počneš da živiš neke nove momente, neki novi život. Ona
je tu, čini ti se da momenti traju vječno. Onda ti se osmijehne, pogleda te, osvoji
te. I tako je gledaš, kao u noćni smiraj kada pogled usmjeriš ka pučini, samo
čuješ i vidiš talase kako blago i oprezno jezde po moru i igraju se kao djeca. Da,
ona je u duši kao dijete, odraslo dijete. Mali veseljak.
Danas je bio poslednji dan, danas smo se poslednji put
sreli i ko zna kad. Danas sam poslednji put zaronio u njen pogled, danas me
poslednji put uspavao i milovao njen glas. Danima, mjesecima i godinama smo
bili tu, blizu jedno drugom. Danima sam se napajao njome, budio njome, živio
njome. Krenem ka njoj, onda stanem, pa se vratim nazad. Pokušavao sam da se
oslobodim nje, borio se, tražio izlaz. Izlaz je bio tama i praznina. Sada, u
sobi i tišini, saam, prazan, nedovršen, tražim je. Nema je. Na peronu je
zapištao službenik stanice, voz je krenuo, a ja sam stajao, nepomičan, skrhan.
Voz ide prugom, za njim magla, napolju je hladno. Odlazak. Taj voz je stajao,
nekad je znao da ode i ubrzo da se vrati. Nekad su vrata bila otvorena. Nisam
probao da se otisnem zajedno sa njim. Imao sam strah, ne da će nešto krenuti po
zlu. Strah je bio da neće imati smisla. Svo vrijeme ovoga svijeta molilo me i
preklinjalo da dam šansu, njoj. Makar i za jedno magnovenje. To bi bio još
jedan tren sa njom. Pitao sam se, čemu sve. Tražio sam prokleti razlog zašto
baš ona. Zašto njena pojava čini da se ujutro budim, da radim, da živim. Dok
sam se ja pitao, rvao sa svojim mislima, polako je sve odlazilo u nepovrat.
Vodim rat na bezbroj polja. Moje bitke satkane su od misli pretočenih u pitanja:
Zašto njen osmijeh uzdrma moje biće ? Zašto njene usne želim da poljubim ? Zašto
ona mora biti razlog ? Nema odgovora. Mars i Arej mi šapuću: Bori se. Mojre mi
govore: Tako mora biti. Bijem rat bez smisla i polako klizim u tamu. Had i
Nikta šire ruke i grle me: Dobrodošao si. Ona je Sofija, mudrost. Poslata je od
Panteona, miljenik njihov. Sad opet bijem boj i razmišljam: Koliko je
besmislena logika. Iscrpi te, iscijedi, ne dobiješ ništa. Onda opet tražiš
razloge, potopiš se ispitujući svoje greške, lutaš umom kao kakva avet. Kao
slijepac. Padaš, kotrljaš se preko svojih beslovesnih poteza, izubijan pokušaš
da ustaneš. Samo pokušaš. Sad, moja nutrina vapi da se ona vrati, da imam još
jedan milisekund da joj kažem: Ej, kako si divna. Bilo je bezbroj milisekundi,
trenutaka, možda je čekala, možda nije. Demon, u svoj svojoj slavi ulazi kroz
carska vrata, u svom sjaju, i onako kulturno i učtivo me pita: A šta ako je
čekala ? Demon ne miruje, on sada objašnjava: A šta ako je čekala da se
sabereš, uozbiljiš ? Sada Demon grize još jače, još više: Tek sada nećeš znati
ništa, pitaćeš se, bićeš bez odgovora. Borićeš se opet sa sudbinom, sa ništa.
Gdje je Demon bio do sad, zašto me muči ovim pitanjima, zašto mislim i tražim
razloge. Ali opet, misao kao da je živa, grmi u meni: Razlog mora da postoji,
traži ga i nećeš ga naći. Ona mi je pred očima, pred dušom i duhom, kao kakav
fantom, vidim je a nema je. Dobio sam utvaru za stvarnost i sada se borim sa
utvarom, sa nestvarnim. Opet besmisao. Obuzima me. Oslobađam se sjećanjem na
nju. Ali sjećanje je opet nestvarno. Ne mogu da je dodirnem, da je uhvatim
ispod ruke i da čujem njen osmijeh. Njen miris je nestao. Samo se sjećam da je
taj miris bio dah bogova.
Živim posledice apsurda. Što sam više želio da budem
sa njom išao sam dalje od nje, bježao. Sada kada je nema, opet tražim razloge
zašto sam pobjegao od nje, a samo sam želio da budem blizu nje.
Ona je Sofija, smisao, omiljena....
