Bila je lijepa...Pokušavao sam da skrenem pogled, da je ne gledam, ali misli su konstantno bile usmjerene ka njoj. Plava kosa, miris neponovljiv, lice mekano, tijelo boje karamele. Čujem i njen glas, umiljat i tih. Smrtnika njena pojava obuzme, smiri ga, odvede tamo negdje u neko rajsko naselje. Navikneš se, počneš da živiš neke nove momente, neki novi život. Ona je tu, čini ti se da momenti traju vječno. Onda ti se osmijehne, pogleda te, osvoji te. I tako je gledaš, kao u noćni smiraj kada pogled usmjeriš ka pučini, samo čuješ i vidiš talase kako blago i oprezno jezde po moru i igraju se kao djeca. Da, ona je u duši kao dijete, odraslo dijete. Mali veseljak.

Danas je bio poslednji dan, danas smo se poslednji put sreli i ko zna kad. Danas sam poslednji put zaronio u njen pogled, danas me poslednji put uspavao i milovao njen glas. Danima, mjesecima i godinama smo bili tu, blizu jedno drugom. Danima sam se napajao njome, budio njome, živio njome. Krenem ka njoj, onda stanem, pa se vratim nazad. Pokušavao sam da se oslobodim nje, borio se, tražio izlaz. Izlaz je bio tama i praznina. Sada, u sobi i tišini, saam, prazan, nedovršen, tražim je. Nema je. Na peronu je zapištao službenik stanice, voz je krenuo, a ja sam stajao, nepomičan, skrhan. Voz ide prugom, za njim magla, napolju je hladno. Odlazak. Taj voz je stajao, nekad je znao da ode i ubrzo da se vrati. Nekad su vrata bila otvorena. Nisam probao da se otisnem zajedno sa njim. Imao sam strah, ne da će nešto krenuti po zlu. Strah je bio da neće imati smisla. Svo vrijeme ovoga svijeta molilo me i preklinjalo da dam šansu, njoj. Makar i za jedno magnovenje. To bi bio još jedan tren sa njom. Pitao sam se, čemu sve. Tražio sam prokleti razlog zašto baš ona. Zašto njena pojava čini da se ujutro budim, da radim, da živim. Dok sam se ja pitao, rvao sa svojim mislima, polako je sve odlazilo u nepovrat. Vodim rat na bezbroj polja. Moje bitke satkane su od misli pretočenih u pitanja: Zašto njen osmijeh uzdrma moje biće ? Zašto njene usne želim da poljubim ? Zašto ona mora biti razlog ? Nema odgovora. Mars i Arej mi šapuću: Bori se. Mojre mi govore: Tako mora biti. Bijem rat bez smisla i polako klizim u tamu. Had i Nikta šire ruke i grle me: Dobrodošao si. Ona je Sofija, mudrost. Poslata je od Panteona, miljenik njihov. Sad opet bijem boj i razmišljam: Koliko je besmislena logika. Iscrpi te, iscijedi, ne dobiješ ništa. Onda opet tražiš razloge, potopiš se ispitujući svoje greške, lutaš umom kao kakva avet. Kao slijepac. Padaš, kotrljaš se preko svojih beslovesnih poteza, izubijan pokušaš da ustaneš. Samo pokušaš. Sad, moja nutrina vapi da se ona vrati, da imam još jedan milisekund da joj kažem: Ej, kako si divna. Bilo je bezbroj milisekundi, trenutaka, možda je čekala, možda nije. Demon, u svoj svojoj slavi ulazi kroz carska vrata, u svom sjaju, i onako kulturno i učtivo me pita: A šta ako je čekala ? Demon ne miruje, on sada objašnjava: A šta ako je čekala da se sabereš, uozbiljiš ? Sada Demon grize još jače, još više: Tek sada nećeš znati ništa, pitaćeš se, bićeš bez odgovora. Borićeš se opet sa sudbinom, sa ništa. Gdje je Demon bio do sad, zašto me muči ovim pitanjima, zašto mislim i tražim razloge. Ali opet, misao kao da je živa, grmi u meni: Razlog mora da postoji, traži ga i nećeš ga naći. Ona mi je pred očima, pred dušom i duhom, kao kakav fantom, vidim je a nema je. Dobio sam utvaru za stvarnost i sada se borim sa utvarom, sa nestvarnim. Opet besmisao. Obuzima me. Oslobađam se sjećanjem na nju. Ali sjećanje je opet nestvarno. Ne mogu da je dodirnem, da je uhvatim ispod ruke i da čujem njen osmijeh. Njen miris je nestao. Samo se sjećam da je taj miris bio dah bogova.

Živim posledice apsurda. Što sam više želio da budem sa njom išao sam dalje od nje, bježao. Sada kada je nema, opet tražim razloge zašto sam pobjegao od nje, a samo sam želio da budem blizu nje.

Ona je Sofija, smisao, omiljena....