O Zvezdani i neprolaznoj svetlosti

Kada padne noć, a mi se uspnemo na neki brežuljak, brdo, ili kakvu planinu, podignemo glavu ka nabesima i tamo vidimo zvezde koje trepere. Te zvezde, tako kažu bogovi, kada mi mislimo da one trepere, one u stvari razgovaraju među sobom, osmehuju se, poskakuju i igraju, ogovaraju nas smrtnike i pomalo nam se podsmevaju. Ponekad i bogove uzmu na zub i tada počne celo nebo da se grohotom smeje, a bogovi se ljute. Ali kada se uspnete na neko uzvišenje i pažljivo pogledate ka nebu, u noći, tu negde blizu Meseca, videćete da stoji jedna zvezda koja sija jače nego sve ostale i treperi brže nego sve ostale. To je jedna Zvezdana. Ona je satkana od najlepšeg zvezdanog sjaja i mesto joj je u panteonu među bogovima. No ona po svojoj prirodi ne miruje, leti svemirom i osmehuje se svima, pa malo zastane, pa zatreperi, pa onda opet jurne i tako obilazi ceo univerzum. Katkad se spusti kod nas smrtnika, pa se posreći nekome da ga obasja njena svetlost. Međutim, smrtnici ko smrtnici. Naviknuti na zemaljsku hladnoću, sumrak i tamu, iznenade se, zbune se, pa se raduju i naposle i dalje ne veruju šta ih je snašlo. Lepo je njima kada je tu Zvezdana. Pitaju se odakle je ona sišla, otkuda se pojavila. Čudno im je. Pomišljaju da li sanjaju. Uhvate se u kolo sa njom pa čavrljaju i sve tako u nedogled. Iznutra ih ispuni neka toplina i mir, i poželeli bi smrtnici da ti trenuci traju večno. Oni im se tako urežu u sećanje da sve te momente prepričavaju jedni drugima, a kada su sami trude se da ih ne zaborave. Ali i kada bi hteli da ih zaborave, Mojre, boginje sudbine, udesiše da je to nemoguće. Opet, čudni su ti smrtnici, jer kako vreme sa Zvezdanom prolazi, oni strahuju, boje se nečega. Šapuću među sobom šta će biti kad ona ode, da li će opet morati da se vrate u tamu. Umesto da uživaju svetlost i lepotu i smiraj, oni su ogrezli u hladnoći. No bogovi to primete pa se i oni iščuđavaju šta to smrtnike tera da pobegnu od Zvezdane. Zna čitav panteon kako je ljudima lepo i divno kada se taj umilni glas pročuje među njima, kada zabukti plamen u srcima njihovim. Znaju da tada svako ono biće koje je dodirne, kome se ona osmehne, pored koga prođe, vaskrsne iz tmine i Tartara. Kažu božanstva da svaki onaj koji sa njom makar i jedno magnovenje provede postaje kao jedan od njih. Počne da treperi, da juri, da se smeje, da bude živ. Pričaju smrtnici i to da ništa lepše nisu osetili i doživeli nego kad bi im Zvezdana doletela u naručje i kada bi je pogledali u oči i osetili njen dah i miris. E upravo taj dah i miris su onaj duh života o kojem govori Mojsije u Knjizi Postanja. Pa onda pogled koji te jednostavno zanjiše, opije, uspava, svoga te obuzme. I ti tako ušuškan i sav u nekoj blagodati. Oko tebe je vreme stalo, samo osećaš da si živ. Otvoriš oči, vidiš njene oči, zatvoriš oči, opet vidiš njene oči. Onda ti ona izleti iz naručja pa počne da se igra sa tobom i da te dodiruje i svakim dodirom ti zemaljske promrzline izleči. Svaku senku koja je na tvom telu ona obasja, pa ti na kraju sa lica skine svaku boru i od tebe mrguda, napravi veseljaka. Priča se po panteonu da kada su Dante i Leopardi pevali o Beatriči i Silviji, da su pevali o Zvezdani. Znaju nebeske sile i to da najlepši Petrarkin stih beše sazdan kada mu je ona u misli umetnula seme najdivnije poezije. Celi trećento i novećento je klicao toj Platonovoj ideji večne lepote. Običan smrtnik je prožet njome kao kakav paganin koji celoga zivota prinosi žrtve tamo nekom Perunu ili Forseti. Potajno se priznaje i još jedna istina. Kada je Tortoni napravio najslađi sladoled, to je ona umešala prste.

Ali smrtnik je čudno stvorenje. Koliko god da čezne za tom neprolaznom svetlošču, u njemu se taj plamičak tame ponekad toliko razbukta da sva njegova sreća koja ni u celom univerzumu ne bi stala, odjednom postane manja od zrna peska. I onda opet on postaje hladan, tmuran, nesrećan. Njegove ruke popuste, osuše se, u misli mu doleti neko jektičavo beznađe koje počne da ga razdire iznutra. Ta bradva tame cepa njegovu utrobu nemilosrdno. Smrtnika obuzme nekakav bespoštedan strah, strahuje on da ne ukalja najlepše biće među zvezdama, nimfama i anđelima. Misli i razmišlja da svu nesreću treba da ostavi sebi i da se ona u njemu umnožava i raste. On neguje nesreću. A bogovi onda šapuću smrtniku da bol njegov nije ništa drugo nego njegova uobrazilja i strah, njegova slabost koju svaki čovek ima. Slabost jer je sam. Toliko sam da katkad čuje samo svoje disanje. Nekoliko sekundi pre čuo je disanje Zvezdane, sada čuje samo svoje. Dah koji ga je napajao životom odjednom se izgubio, nestao je. Te svetlosti koja ga je očovečila, jednostavno, nestala je. Pognute glave, smrtnik, sada gleda ka nebu, malo levo, malo desno, pa gore, pa dole, nebili našao i opet dozvao to biće. Ide on tako sad i luta gradovima i planinama, livadama, brdima, morima, podiže svaki kamen i pomera svaku travku tražeći onu neprolaznu svetlost. Leti on po planetama i kometama, galaksijama i drugim svetovima, pa zastane, pa mu srce zatreperi, ponada se, i kaže: Ček, možda je tu negde. Pa tako se podigne pa putuje oblacima, pa ode u utrobu zemlje, pa se zavlači ispod kore drveta i među latice cveća i doziva. Viče u sebi, doziva je u mislima, viče naglas, doziva je među bogovima. Samo se čuje odjek. Kao Robespjer pred pogubljenje, gleda i čeka nadu. Robespjer je među gomilom majki pogubljenih Parižana koje ga kunu i proklinju. Tako i smrtnika kune i proklinje svaki njegov krik koji je strela pravo u srce, u dušu, u duh. Tako i smrtnik. Sad je okružen sećanjima, svojim strahovima, pamti on momente koji su ga nežnom rukom Zvezdane krunisali i dali mu mesto u najlepšem lararijumu i postavili ga na rajski pijadestal. Sada ga ranjavaju prošla vremena, sada su ona sidro koje ga vuče na dno Šeola, na mesto tišine i tame. Rana koja je otvorena, koja krvari i ne zarasta. Rana koja boli. Tako bogovi nadenuše smrtniku drugo ime, počeše smrtnika da zovu bol. I tako on kao obezglavljeni trup, trza se još uvek, traži da okusi med i mleko. I peva sada smrtnik svoju himnu, peva je sa tugom i prezrenjem prema sebi. Jauk odzvanja njegovim bićem. Umesto pesme radosti i ode nebu, on sada umoran i rastrzan peva: ” Zemlja jesam i u zemlju ću otići”.

Bila je lijepa...Pokušavao sam da skrenem pogled, da je ne gledam, ali misli su konstantno bile usmjerene ka njoj. Plava kosa, miris neponovljiv, lice mekano, tijelo boje karamele. Čujem i njen glas, umiljat i tih. Smrtnika njena pojava obuzme, smiri ga, odvede tamo negdje u neko rajsko naselje. Navikneš se, počneš da živiš neke nove momente, neki novi život. Ona je tu, čini ti se da momenti traju vječno. Onda ti se osmijehne, pogleda te, osvoji te. I tako je gledaš, kao u noćni smiraj kada pogled usmjeriš ka pučini, samo čuješ i vidiš talase kako blago i oprezno jezde po moru i igraju se kao djeca. Da, ona je u duši kao dijete, odraslo dijete. Mali veseljak.

Danas je bio poslednji dan, danas smo se poslednji put sreli i ko zna kad. Danas sam poslednji put zaronio u njen pogled, danas me poslednji put uspavao i milovao njen glas. Danima, mjesecima i godinama smo bili tu, blizu jedno drugom. Danima sam se napajao njome, budio njome, živio njome. Krenem ka njoj, onda stanem, pa se vratim nazad. Pokušavao sam da se oslobodim nje, borio se, tražio izlaz. Izlaz je bio tama i praznina. Sada, u sobi i tišini, saam, prazan, nedovršen, tražim je. Nema je. Na peronu je zapištao službenik stanice, voz je krenuo, a ja sam stajao, nepomičan, skrhan. Voz ide prugom, za njim magla, napolju je hladno. Odlazak. Taj voz je stajao, nekad je znao da ode i ubrzo da se vrati. Nekad su vrata bila otvorena. Nisam probao da se otisnem zajedno sa njim. Imao sam strah, ne da će nešto krenuti po zlu. Strah je bio da neće imati smisla. Svo vrijeme ovoga svijeta molilo me i preklinjalo da dam šansu, njoj. Makar i za jedno magnovenje. To bi bio još jedan tren sa njom. Pitao sam se, čemu sve. Tražio sam prokleti razlog zašto baš ona. Zašto njena pojava čini da se ujutro budim, da radim, da živim. Dok sam se ja pitao, rvao sa svojim mislima, polako je sve odlazilo u nepovrat. Vodim rat na bezbroj polja. Moje bitke satkane su od misli pretočenih u pitanja: Zašto njen osmijeh uzdrma moje biće ? Zašto njene usne želim da poljubim ? Zašto ona mora biti razlog ? Nema odgovora. Mars i Arej mi šapuću: Bori se. Mojre mi govore: Tako mora biti. Bijem rat bez smisla i polako klizim u tamu. Had i Nikta šire ruke i grle me: Dobrodošao si. Ona je Sofija, mudrost. Poslata je od Panteona, miljenik njihov. Sad opet bijem boj i razmišljam: Koliko je besmislena logika. Iscrpi te, iscijedi, ne dobiješ ništa. Onda opet tražiš razloge, potopiš se ispitujući svoje greške, lutaš umom kao kakva avet. Kao slijepac. Padaš, kotrljaš se preko svojih beslovesnih poteza, izubijan pokušaš da ustaneš. Samo pokušaš. Sad, moja nutrina vapi da se ona vrati, da imam još jedan milisekund da joj kažem: Ej, kako si divna. Bilo je bezbroj milisekundi, trenutaka, možda je čekala, možda nije. Demon, u svoj svojoj slavi ulazi kroz carska vrata, u svom sjaju, i onako kulturno i učtivo me pita: A šta ako je čekala ? Demon ne miruje, on sada objašnjava: A šta ako je čekala da se sabereš, uozbiljiš ? Sada Demon grize još jače, još više: Tek sada nećeš znati ništa, pitaćeš se, bićeš bez odgovora. Borićeš se opet sa sudbinom, sa ništa. Gdje je Demon bio do sad, zašto me muči ovim pitanjima, zašto mislim i tražim razloge. Ali opet, misao kao da je živa, grmi u meni: Razlog mora da postoji, traži ga i nećeš ga naći. Ona mi je pred očima, pred dušom i duhom, kao kakav fantom, vidim je a nema je. Dobio sam utvaru za stvarnost i sada se borim sa utvarom, sa nestvarnim. Opet besmisao. Obuzima me. Oslobađam se sjećanjem na nju. Ali sjećanje je opet nestvarno. Ne mogu da je dodirnem, da je uhvatim ispod ruke i da čujem njen osmijeh. Njen miris je nestao. Samo se sjećam da je taj miris bio dah bogova.

Živim posledice apsurda. Što sam više želio da budem sa njom išao sam dalje od nje, bježao. Sada kada je nema, opet tražim razloge zašto sam pobjegao od nje, a samo sam želio da budem blizu nje.

Ona je Sofija, smisao, omiljena....

In principio.....

Pitao sam se, da li mogu da kažem nešto što već nije izgovoreno, da uradim nešto što nije urađeno. U krajnjem, postoji li ikakva šansa da ovim što ću pisati izađem iz okvira dihotomije - suprotnosti. Nisam siguran da mogu napustiti kurs koji već neko nije prisvojio, ili da krenem suprotnim tokom, što opet smatram već viđenim. Tu činjenicu, da sam pokraden od prethodnih generacija jednostavno ne opraštam. Šta je sad nama ostalo nego da pravimo jedan bujon slova, riječi, rečenica, knjiga i biblioteka i da pokušamo da probijemo čauru u kojoj se nalazimo ? Pitam se, da li smo mi, ovakvi kakvi jesmo, ništa drugo do jedna replika prošlog ? 

Gdje zapravo leži originalnost čovjeka ? Po čemu je svako od nas jedinstven ? Možda po tome što ponovi pokrete, izgovori riječi i rečenice koje su davno zaboravljene i kojih se niko više ne sjeća ? Time izaziva senzaciju ? Koliko god činjenje čovjeka bilo besmisleno, ako samo malo okreće sebi drugog koji je opterećen sviješću istorije, taj smisao besmisla leži u tome. Pokušava se promjenama navika dati smisao jednoj rutini koja se zove život. Svaka karika je ista, lanac je identičan, postoji strah da kraj i početak budu identični. „Una faccia una razza“ – jednoumlje, uniformisanost, kalupi. I suprotnost od jednoumlja drži te u kalupu, jer je postojanje suprotnosti rutina. Antiteza uvijek postoji, samo se čeka momenat da se ista reflektuje. U suštini sve je tu, sve je koncentrisano u jednom, samo oblik tog jednog treba dovoljno da postane dosadan i neinteresantan kako bi se forma promijenila.

A šta da radimo do tada, dok se ne pojavi neko ili nešto, što bi nas otrglo od kalupa u kojem se nalazimo, šta ako se ne pojavi, šta ako moramo svjesno da živimo po modelima jer smo pokradeni ? Zašto su naši preci bili tako nemilosrdni da nas ostave gole i bose ? Čak i zadovoljstvo koje bismo imali u osveti su nam oduzeli, jer njih više nema. Mi smo poraženi. I sad, i pored svega toga, navodno se iskra života nije ugasila ? Mi živimo tuđe poteze, udišemo i izdišemo tuđi dah, hodamo zemljom koja nije naša, mislimo misli drugih, pišemo i govorimo riječi koje je neko drugi stvorio.

I opet, glas iz dubine, iz daleke prošlosti, kao demon što nas muči i mrcvari, šapuće nam da živimo, i da je sve naše neponovljivo ? Avaj, ima li veće pakosti i zlobe ?!

Čitam djelo napisano od jednog istrošenog čovjeka, cijelog života je dijelio pravdu. Očekujem izlaz iz ove situacije. Ne, sve čitam, samo ne čitam ono što je on napisao. Sačinio je jedno šarenilo misli prošlih i otišlih jedinki, pokrao ih je, dao neke svoje zaključke, i tako je nastala knjiga na kojoj je njegovo ime. Poraz na svim poljima. Ni on nije bio kadar da se izdigne iz već viđenog. Sasušen, bez svojih misli i ideja, siromah, ubog i sakat. Nema potresa i udara u postavljene temelje, nema gromova i orkana koji bi raznosili postojeće, samo zatišje, mrtvilo i bijeda. Čitaju armije novopridošlih taj sklop već napisanog, dive se. Kažu, on poznaje misli drugih, prenosi ih, misli ih, zaključuje, kritikuje... Jadnici.... Koliko ste jadni i nesrećni. Gledate i ne vidite, čitate i ne razumijete da ostvarivanje njegovo je u onome u čemu su se drugi, prijašnji ostvarili. Još ste toliko nasamareni, od sebe samih, da vjerujete da vidite nešto novo. Divite se škartu, prepisivanju i blijedim kopijama, dajete mu priliku da vam on tumači svijet i dušu, ostavljate prostor i vrijeme onome koji nije mogao da se izdigne iz letargije civilizacije. Onome koji je umro zajedno sa njom.

Idem i posmatram ljude. Svaki pokret, trzaj, treptaj, otkucaj, sve je to već dio prošlosti. Svaki zvuk i boja, svaki osmijeh, plač... među ljudima ništa novo. Nebo plavo, bez oblaka, pa oblačno, pa kiša, pa vjetar, pa gledam brda i planine, more, okeane, potoke i jezera... i priroda je zamrla. Svemir je isti, tih, velik, dosadan, neistražen.

Život i smrt su postali jedno – već viđeno. Sunce će opet naći svoj smiraj, pa će opet izaći i uzbuniti prirodu, pa će biljke opet cvjetati, lišće će ponovo da žuti i opada. Ja i dalje tražim izlaz i ne nalazim ga. Pokažite mi neki kamen, hoću da ga podignem, da vidim nešto što niko do sada nije vidio. Dajte mi vazduh koji niko nikad nije udahnuo, dajte mi ruku koja nikoga do sada nije dodirnula, usta koja nikoga do sada nisu poljubila. Uvo kojem neće šaputati niko osim mene, kosu koju niko nije milovao, glas koji niko nije čuo. Dajte mi riječ koja nije izgovorena, ni od bogova ni od ljudi, jer, u početku bješe riječ.

Početak

U početku sam razmišljao da li uopšte budućim čitaocima da pojašnjavam i predočavam o čemu će biti blog. Ali ajde, vidim da je u pitanju neka blog-tradicija da se ljudi upoznaju sa ciljem i svrhom bloga. Ništa specijalno, ja ću da pišem, vi ćete da guglate, nekad kliknete, dođete do ove stranice, bacite pogled, zijevnete, zatvorite jezičak i nastavite dalje. Neki će se prevariti i pročitati po koji red, možda i po koji tekst. Sad, na meni je da vas ubijedim da ostanete ovdje. Iskreno, cilj ovog bloga je da učim od vas slučajnih prolaznika. Nešto otkucam, objavim, onda se javite vi i raznesete ono što sam napisao. Jednostavno zar ne ? Mislim da su veće šanse da ja učim od vas nego vi od mene. Vas je više, više glava zna. 

Sad, kakvo je značenje bloga "dijalektika lijepog" ? Jednostavno, ovaj naziv mi je pao na pamet i tako je ostalo. Nisam siguran da će uvijek moći da se uskladi sa tekstovima koje budem pisao i objavljivao ovdje, ali, pošto se govori o dijalektici, onda je sve moguće. "Lijepog", jer bih želio da se bavim lijepim i korisnim. No, tu će teret dokazivanja biti na meni.

Stoga......